Nakon projekcije filma "Bajka" Aleksandra Sokurova, na Festivalu autorskog filma" u Beogradu, Toma, Dragan i ja smo se našli prvo u restoranu Hotela "Moskva" (pre projekcije), a potom u kafani "Jedno mesto" u Skadarliji. Snimali smo delove razgovora u "Jednom mestu", naše utiske i međusobna raz-utišavanja. Dragan je bio "jetlegged" od dugačkog višednevnog putovanja do Beograda, prispevajući na dugo očekivanu projekciju filma, što mu je bilo nužno da bi napisao esej o Sokurovu. Donekle posprdno, insistirao je na tome da pisati sada, u ovom trenutku, o ruskoj umetnosti, može da se protumači kao da "nevino" pišete o Faustu tokom holokausta. Toma se nije složio, delimično. Nakon prikazivanja filma, seli smo u "kafanu" i razvezli naširoko i nadugačko, but to the point. Toma na kraju otkriva da je bio i kuvar i da je jedna salata dobila ime po njemu!
Uživajte svoje simptome s nama!
Nova epizoda podkasta koja je posvećena politikama boli. U ovoj epizodi govorim o nomadskom spomeniku, odnosno participatornoj instalaciji "Što te nema?" Aide Šehović. Urbana nomadska skulptura je zasnovana na performativnim umetničkim praksama kulture pamćenja. Na glavnom gradskom trgu, u mnogim gradovima u regionu, Evropi i SAD, više od 8000 fildžana je postavljeno na pločnike. Te šoljice za kafu potom volonteri pune kafom. Scena se ne završava. Zainteresovanim prolaznicima se objašnjava šta bosanske ritualne šoljice predstavljaju i kome je kafa "namenjena". Aida Šehović je ovu instalaciju prvi put postavila 2006. godine (Baščaršija, Sarajevo), a potom je anualno selila u razne gradove. Spomenik je komemorativan i obečežava 11. jul 1995. godine kada su srpske vojne snage izvršile genocid u Srebrenici.
#postjugosloveskaknjiževnost #postyu #politikeboli #yugospora #ratnatrauma #jugoslavija #srebrenica #sarajevo
U ovoj kratkoj epizodi čitam kratak izvod iz Aragonovog "Seljaka iz Pariza", teksta koji je fascinirao Bretona, Benjamina i mnoge, i koji stoji kao kamen temeljac nadrealizma u književnosti. Aragon ispisuje mitologiju nadrealizma, minuciozno i snovidno prikazujući pariske pasaže u jeku urbanizacije i "bulevarizacije" Pariza.
- čita Mirjana Stošić
#aragon #lujaragon #nadrealizam #yugospora
Nova epizoda podkasta koja je posvećena politikama boli. U ovoj epizodi govorim o romanu Smrtova djeca (Buybook, 2017) Amile Kahrović Posavljak koji pripada postjugoslovenskom književnom obzorju, ali i užem polju književnosti “djece devedesetih”, rečima Đ. Krajišnika, sasvim raznovrsnom, bogatom i tematski usmerenom na traumatska iskustva odrastanja u ratnom i posleratnom periodu. Moje izlaganje će nastojati da izdvoji roman Smrtova djeca kao drugačiji pristup tematici ratne traume. Umetnički posredovan glasom devojčice i potom tinejdžerke Amine koja se na početku opsade grada doseljava u jedno od naselja u Sarajevu, ovaj roman omogućava da se na sasvim neočekivan način umetnički transponuje i oneobiči čin boli u samom pisanju.
#postjugosloveskaknjiževnost #postyu #politikeboli #yugospora #ratnatrauma #jugoslavija #sarajevo
U ovoj epizodi nastavljam razmatranja politika boli, koje su načete u epizodi o hipohondriji (https://podcast.rs/yugospora-podcast-5-politika-hipohondrije-mira-cle/) i u epizodi u kojoj su materice bolno progovorile (https://podcast.rs/yugospora-podkast-7-materice-govore-katarina-saric-i-dusica-mrdjenovic-mira-cle/).
Govori Mirjana Stošić.
#bol #telo# #žena #drugipol #debovoar #yugospora
-čita Jelisaveta Blagojević
U ovoj epizodi razgovaramo sa glavnom urednicom "Čupave kelerabe", Milicom Milošević, i njenom saradnicom Nevenom Šaulić, o gerilskim medijima, ličnim parcijalnim poduhvatima da se kultura reafirmiše "na drugi način", o "Čupavoj kelerabi" koju možete pratiti na https://www.cupavakeleraba.com, na fb stranici https://www.facebook.com/cupavakeleraba/, tviteru https://twitter.com/Cupava_keleraba, i instagramu https://www.instagram.com/cupavakeleraba/.
Milica Milošević dolazi iz manjeg mesta u Srbiji, Velike Plane, takozvane kuće na putu. Završila je srpsku književnost, ali je poeziju i prozu, kao i umetnost u celini, zavolela još u srednjoškolskim danima. Upravo na toj ljubavi i počiva motavacija da 2016. godine pokrene Čupavu Kelerabu na kojoj se trudi da kulturu oslobodi elitističkog pristupa. Zahvaljujući Kelerabi je upoznala mnoštvo divnih i kreativnih ljudi sa kojima deli svoje svetonazore, a sa nekima od njih je postala i veliki prijatelj.
Potpuno je nestranačka i apolitična ličnost, ali duboko u sebi veruje u promenu lošeg vladajućeg sistema, kao svetsku revoluciju, a jedinu diktaturu koju priznaje jeste diktatura proleterijata. Od radnog iskustva poslednjih godinu dana želi da osnuje lični pokret za prava radnika u Srbiji.
Imala je prilike da svoje tekstove, kao i poeziju (koju planira da ponovo piše u penzionerskim danima), objavljuje na portalima i časopisima u Srbiji i regionu.
Želja joj je da jednom sagradi ogroman azil za napuštene životinje.
Nevena Šaulić dolazi sa opšte književnosti i teorije književnosti i Fakulteta za medije i komunikacije. Voli da piše i želi da se bavi pisanjem. Ima iskustva u novinarstvu, radu u medijima, ngo pokretima, pisanju književne kritike od kojih najviše voli da piše kritike knjiga za decu, predavala je deci. Piše kratke priče i voli morbidštine. Voli Čupavu Kelerabu i ideju da postoji prostor za sve nas gde možemo šta 'oćemo. Voli kišu, čupa čups lizu sa žvakom i gumene bonbone. Jednog dana želi da otkrije da li prijatelji postoje, a do tada će pokušati da piše o tome. Ne voli ljude koji nose kišobran, koji pišu sitna slova i koji stalno bulje u telefon. Najviše voli knjige i trenutno čita Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj. U poslednje vreme ne podnosi ljude i misli da je sve bljak. Voli Prag noću i da sreće ljude nenadano.
#kultura #književnost #kritika #jugoslavija #balkan
U ovoj epizodi čitam jedan od najznačajnijih, ali i najzanemarenijih, tekstova koji pripadaju korspusu studija monstruma.
Tekst Petra Brećića ukazuje na tumačenje monstruma u istoriji, ne geografiji, u vremenu, a ne u prostoru, jer "granica je prijestol monstruma".
Tekst je objavljen u časopisu "Gradac", god. 13-14, br. 73,74,75, 1986-1987.
Čitamo i slušamo Savu Damjanova, "Na većne teme", Reč, br. 3, nov. 1994.
Druga eksperimentalna epizoda
MATERICE GOVORE
*Bile su svuda oko nas*
Letele i padale kao jesenje lišće po vetrovitoj noći.
Male razgovorljive utrobe.
Raspričane materice.
Bilo ih je oduvek, brojne i uporne kao čestice prašine na jutarnjem suncu.
Uvek tu.
Uvek svuda.
Podkast #7 MATERICE GOVORE (Katarina Sarić i Dušica Mrđenović)
KATARINA SARIĆ: Ja sam genijalno-retardirana Katarina Sarić. Ad litteram. U malom prstu imam Deridu i Deleza, koje držim na noćnim stočićima sa dvije strane kreveta, mada ih vječito naopako citiram. Majka kaže da sam se i rodila sa nogama naprijed. A spavam s Fukoom u centru, zamislite, od svih muškaraca, ja sam izabrala geja. Glava mi je prepuna interpolirajućih sadržaja i u neprestanoj sam potrazi za drugom polovinom (nisam izbirljiva, može i muško i žensko, sve dok je praktičar/ka) koja bi me posložila. Može i neki moj crnogorski drvosječa (pod uslovom da je pjesnik ili filosof) pa on da me slaže a ja da muzem koze. Podjela rada mi nije bitna. A ni roda.
DUŠICA MRĐENOVIĆ je rođena 23.10.1990. godine u Somboru, i do dana današnjeg nije poznata svrha tog događaja. Završila opštu gimnaziju a potom vrlo uspešno studirala srpsku filologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde još uspešnije, nije diplomirala. Urednica je portala za umetnost i kulturu "Nigdine" Objavila dve zbirke pesama "Samo u nama" (2015) "Kraj jednog dramskog čina (2020) Iz nepoznatih razloga uporno pokušava da živi u Prigrevici.
MIRJANA STOŠIĆ
Sve konvencionalne biografije konvencionalne su na isti način. Svaka izvrnuta biografija uvrće se na svoj način. Moja je somatografija, izvrnuta, pulsirajuća, teskobna i veseljačka.
Ja sam podzemna… Spisateljski klaun.
Neko mora da me je oklevetao, jer iako nisam učinila nikakvo zlo, jedne letnje večeri rodila sam se u Srbiji.
Odsutna, tiha i uspavana zamišljam nove korice knjiga. Pravim digit-lekcije za ikone, monstrume, veštine argumentacije i mišljenje kritike i krize.
Snatrim politike boli. Izvodim piruete bolnih činova.
Sve žene, osim jednog deteta, rastu. Ja urastam
Rekla sam, viknula, da ću sama, da ću sama, da ću sve sama.
Jesen prolazi, a s njom i smisao. Život prkosno istrajava.
U mlađim i osetljivijim godinama, otac mi je dao bicikl dvanaestobrzinac koji od tada neprestano pokušavam da zaboravim. I dalje ga pamtim. I brzinu kojom sam se obrušavala s brda, i krvava kolena. I uzbuđenje koje se graničilo s histeričnim spokojem.
Call me MiraCle. Ja volim padove.
U poznijim i beznadnijim godinama, majka mi je dala svoju sobu. Ne umem da se iskradem iz nje. Niti iz majke.
O meni se malo zna. O sebi ne znam ništa.
Sve je počelo kao i obično u raspalom toaletu na Akademiji. Darija je prstima sekla mlaz vode umišljajući da su prsti makaze i da vodu možeš seći. Ja sam pokušavala da pobegnem od prelivanja sadržaja iz toaleta u sigurnu zonu. Iz velikog kluba su se čuli prvi zvuci violine. Bitter Sweet Symphony. Tako je počelo. I ostalo isto.
I’m a million different people from one day to the next.
Juče sam otvorila sva vrata. Ili možda sutra. Ne znam. Nešto je odletelo. Neko se iskrao.
Kad sam se jedne noći prenula iz nemirnih snova, ugledala sam sebe u postelji pretvorenu u ogromnu baštu. Ja urastam.
"Čemu ste se vi nadali kad ste skinuli povez koji je zatvarao ta crna usta? Da će ona početi da vam pevaju slavopojke? Zar ste mislili da ćete onog trenutka kada se podignu te glave koje su naši očevi silom savili do zemlje pročitati obožavanje u njihovim očima? Pred nama su sad uspravni ljudi koji nas gledaju, a ja vam želim da vas, kao i mene, njihov pogled uzbudi. Jer belac je tri hiljade godina uživao privilegiju da vidi a da ne bude viđen. On je bio čist pogled, svetlost njegovih očiju izvlačila je svaku stvar iz njene zavičajne senke, čak i belina njegove kože bila je još jedan pogled, bila je zgusnuta svetlost. Beli čovek, beo jer je bio čovek, beo kao dan, beo kao istina, beo kao vrlina, osvetljavao je svet kao baklja, otkrivao je tajnu i belu suštinu svih bića. Danas ti crni ljudi gledaju nas, a naš se pogled povlači u naše oči. Sada crne baklje osvetljavaju svet, a naše bele glave su još samo mali lampioni koje ljulja vetar..."
Žan-Pol Sartr, "Crni Orfej" (predgovor "Antologiji crnačke i malgaške/madagaskarske poezije", prir. Sangor, 1948), u Šta je književnost, Beograd, Nolit, 1984.
Ovom prilikom pročitaću esej Hito Štejerl, "Arhiv izgubljenih objekata", Prelom, jesen-zima, 2008/9, 250-257.
- čita Mirjana Stošić
Kratki prozni tekstovi Asje Bakić "Giljotine" objavljeni su u časopisu ProFemina, br. 53, 2010, Beograd.
Gostovanje prof. Dragana Kujundžića na Yugospori i na predmetu "Monstrumi: drugi kulture" na Fakultetu za medije i komunikacije (predmet vodi Mirjana Stošić).
Sa Kujundžićem smo razgovarali o Kopolinom filmu "Bamr Stoker's Dracula" (1992), samom romanu, fantazijskom polivalentnošću figure vampira i geopolitičkim razgranavanjima diskursa orijentalizma.
Dragan Kujundžić je profesor Jevrejskih studija na Univerzitetu u Floridi. Pored toga, bavi se predavačkim i istraživačkim radom na polju filmskih i medijskih studija, germanskih i slavističkih studija i studija religije. Objavio je preko 140 naučnih članaka, koji su prevedeni na osam jezika, kao i brojne zbornike: "Baktinsky sbornik 1 i 2" (1991, 1993, na ruskom jeziku), o Žaku Deridi (Jacques Derrida, 2000; 2009), i Hilisu Mileru (J. Hillis Miller, 2005). Autor je dokumentarnih filmova o Aleksandru Sokurovu (Alexander Sokurov, 2016) i Sergeju Šnurovu (Sergey Shnurov, 2017). Objavio je monografije "Critical Exercises" (1983) i "The Returns of History" (1997), "Tongue in Heat" (2003), i "Out of Interculturality" (2016). Film "Frozen Time, Liquid Memories", čiji je Kujundžić režiser, tiče se holokausta u Srbiji i Francuskoj 1942. godine. Njegov film o istaknutom američkom medijskom teoretičaru Samjuelu Veberu (Samuel Weber), pod nazivom "Play it Again: Sam Weber", u završnoj je fazi.
Čitanje poezije i proze koja je teško dostupna.
Zoran Pešić, "Nedopustivo duga jesen", Reč, br. 13, septembar 1995.
Novi format Yugospore - čitanje teško dostupnih književnih tekstova.
Ovog puta čitamo ciklus pesama Vaska Pope "Prepreke", objavljen u časopisu "Gradac", br. 128-129-130. god. 25, 1998, prir. Branko Kukić.
Sadržaj:
Prepreke
Neukroćene ruke
Napast
Igra neizvesnosti
Poplava
Rastavljen hod
Zid
Odgovori
Pribiranje
Ujedinjene samoće
"Logika ove scene može da posluži kao prototip nedeljnog ručka jedne relativno uobičajene porodice srednje klase.
Kako se mi u nju uklapamo? Čini se, lako. Možda suviše lako. Izgleda da mislimo ono što mislimo i činimo ono što činimo jer su nas tome naučili naši očevi. Naša društvena povezivanja su odraz naših porodičnih odnosa, jer oklevamo da budemo neposlušni tihim zahtevima naših majki. Volimo na način na koji volimo, jer smo to verovatno naučili od naših ujaka. Od braće i sestara smo naučili da smo naposletku ipak svi braća. Ono što smo naučili od naših baka nije tako lako artikulisati. To je priljubljeno uz vrata lakanovskog «realnog». Naučili smo kako nekog da poštujemo redovno posećujući groblja na kojima počivaju naši dedovi. Nažalost, nismo dovoljno naučili od zlatne ribice i belog labradora. Verovatno bi to bile nikad do kraja savladane lekcije o tome kako da se sretnemo s nekim ili nečim drugim."
Jelisaveta Blagojević, Politike nemislivog: uvod u ne-fašistički život, Beograd, Fakultet za medije i komunikacije, 2014.
Eksperimentalna epizoda u kojoj se odvija nekontrolisana bujica reči jedne osobe koja preambiciozno razmatra fenomen (vlastite) hipohondrije kao mogućnost nove "grančice" političke teorije.
Govori MiraCle...
(de)moderira Mirjana Stošić
"Pišem ovom nečistom varijantom svih novih (a ipak starih) jezika, koja je ujedno i rogobatna mješavina onog što je preostalo od srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog, sa ciljem da namerno iritiram čistunce svojim nepristajanjem ni na jedno od njegovih nacionalnih imena. Oni kojima nije bilo lako da se uključe u novi narod posle raspada stare države ostaju u procijepu prevođenja ako su ostali na istom prostoru, iako najvećim dijelom nisu ni svesni koliko su izgubili nestankom šireg kulturnog prostora. Povratni efekt gubitka tog prostora se odražava na način kojim razumeju svoje tijelo i misao, na reči kojima mrze drugačije i zaljubljuju se u isto."
Objavljeno u Život na drugom jeziku (Beograd: Službeni glasnik, 2019), 148-158.
Čitanje tekstova prestavlja nastojanje uredničkog tima Yugospore da razvije kulturu dijaloga i da omogući sticanje uvida u tekstove koji nisu dostupni "online", ali i da najavi novu epizodu podkasta i/ili bude poveznica između različitih razgovora.
Ovoga puta čitamo esej "O čitanju" Morisa Blanšoa, iz zbornika tekstova "Strategije čitanja" (Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, 2014), preveo Andrea Perunović.