Srbija uglavnom ima tranzitnu ulogu za migrante sa Bliskog Istoka i iz Afrike, ali šta je sa ljudima koji žele da ostanu u Srbiji da žive i rade? Sada je prisutan trend radnih migracija. I kod nas se zapošljavaju ljudi iz različitih zemalja kao dostavljači hrane, vozači autobusa, na gradilištima ili kao sezonski radnici u poljoprivredi. Takođe tu je i kineska migracija koja dolazi sa kineskim investicijama i ne zna se tačan broj radnika.One su privremene ali to se nikad ne može znati. Isto je važilo i za tursku radnu snagu u Nemačkoj 70-ih i 80-ih međutim, oni se zapravo nisu vraćali u matične zemlje.Za razliku od 2014. i 2015. nema migranata sa Bliskog Istoka i Afrike po ulicama, oni su u migrantskim centrima ili kampovima. Ipak, i pored svih radnih migranata oni i dalje izazivaju najviše kontroverzi i to je u osnovi kulturološko pitanje. Rusi i Ukrajinci dolaze bez mnogo kontroverzi, uglavnom sa radnom dozvolom i nastavljaju da žive i rade. 

Ko je migrant a ko izbeglica? Migrant je pojam šireg smisla. Izbeglica podrazumeva da je neko napustio svoju zemlju zbog bezbednosti, da su to ljudi koji su došli u nevolji, bežeći od rata ili prirodne kataklizme i podrazumeva empatičnu crtu.

Kada se radi o regionu Bliskog Istoka i Severne Afrike, tu su bile izbeglice iz Sirije, ali ljudi koji dolaze iz Avganistana, Iraka, Eritreje i drugih zemalja su migranti jer njihove zemlje nisu formalno u ratnom stanju.

Kulturološki gledano, mnogo manje barijere postoje kod našeg stanovništva kada su u pitanju Ukrajinci i Rusi. Za jednu godinu rata došlo je drastično više Ukrajnaca na teritoriju EU nego iz svih ostalih država tokom migrantske krize od 2014-2018. godine. Ruska imigracija dolazi pre svega zbog ekonomskih migracija i straha od izolacije zbog sankcija prema Rusiji.

Zapadni Balkan je bio veoma važan na ruti izbeglica i migranata, odnosno tzv. Balkanska ruta. Politika Srbije je dosta različita danas, od prvih dana migrantske krize 2015. i 2016. godine kada smo imali politiku "otvorenih vrata" i afirmativne primere azila, dok je ona sada mnogo restriktivnija i bliskija recimo politici Mađarske prema migrantima. To je zapravo evropski trend - restriktivni prema ilegalnoj imigraciji.

Većina manjina u Srbiji je zaštićena, međutim postoje i one koje se decenijama suočavaju sa sistemskom diskriminacijom. Da bi se stvorilo pravednije i inkluzivnije društvo u kome svako ima pravo na dostojanstven život, Srbiju čeka mnogo posla.Kada se radi o romskoj zajednici, specifično je pitanje u odnosu na ostale manjine. Njihov položaj je problematičan u svim evropskim državama, ne samo u Srbiji. Najveći problem je obrazovanje, koje je nižeg nivoa kod ove zajednice, pa je samim tim i zapošljavanje izazov. Ponekad se takav problem, kao i u slučaju LGBT zajednice i osoba sa invaliditetom rešava pozitivnom diskrimincijom, odnosno kvotama kojima je propisan određen broj osoba koje se zapošljavaju/primaju na fakultet i slično. 

Osim novinara, u Srbiji su često na meti napada i aktivisti, pripadnici manjina, žene, pripadnici opozicije. Da li u Srbiji postoji spremno aktivno građanstvo koje je spremno da brani svoja prava?

Što društvo ima niži ekonomski standard to su građani više spremni da žrtvuju svoja prava zbog dobitka koje mogu imati od strane vlasti. Teško je ostvariti demokratiju sa slabom, odnosno siromašnom srednjom klasom. Radna prava takođe nisu na zavidnom nivou u Srbiji, a radnici imaju najdužu radnu nedelju u Evropi, dok zakonodavne reforme ne pogađaju one koje bi trebalo, odnosno stalno zaposlene koji zloupotrebljavaju svoju situaciju, već ljude koji tek stupaju na tržište rada.

Zagađenje vazduha u Srbiji je tokom zime među najvećim u svetu. Deluje da se taj problem uopšte ne rešava, već je svake godine sve veći. Individualna ložišta su uglavnom oslonjena na drva ili ugalj.

Ugalj je generalno problem zameniti u mnogim evropskim državama (Nemačka, Poljska) pre svega zbog toga što su radna mesta koja su u vezi sa rudarenjem i proizvodnjom uglja su uvek stabilna i solidno plaćena i mesta koja podrazumevaju sindikalno organizovanu radnu snagu.

Koji su još uzroci zagađenja u Srbiji? Neki od njih su možda iznenađujući, poput poljoprivrede.

Kada je prvi put pomenuto da kompanija Rio Tinto stiže u Srbiju, činilo se da su građani spremni da urade sve kako se ruda ne bi kopala. Ovo je tema oko koje se stvara društvena polarizacija – postala je političko pitanje jer bi posledice eskploatisanja, ukoliko se ne izvede na odgovarajući način, mogle biti katastrofalne.

U okviru pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji 2021. godine otvoreno je poglavlje 27 koje se tiče životne sredine, najskuplji deo koji treba ispuniti. Koliko smo napredovali od tada?

Koliko smo energetski nezavisni? Zbog čega je ugalj i dalje toliko popularan kod građana i može li se promovisati zdravija alternativa?

Srbija uvozi naftu od različitih dobavljača, do skoro je to bilo iz Rusije, ali nabavljamo naftu i od Iraka, Kazahstana a ima i nešto domaće proizvodnje, kao i u slučaju gasa.

Kada je u pitanju električna energija, Srbija je dosta nezavisna pa i izvozi zahvaljujući elektranama, ali u najvećoj meri Srbija nije energetski nezavisna država. Zbog rata u Ukrajini, Srbija više ne može kopnenim putem da uvozi naftu iz Rusije.

Obnovljivi izvori energije su u začetku u Srbiji. Kada se radi o alternativnim izvorima energije, istraživanje koje je rađeno u Srbiji pokazuje da bi većina građana podržala vetrogeneratore, solarne panele, ali sa ostalim alternativama, procenat podrške je niži – to posebno važi za mini-hidroelektrane i nuklearne elektrane.